30. 01. 2012

PRESS RS

KOMENTAR DANA – SAŠA MIRIĆ

Anđo, leči se!

Sram nas bilo! Tako lepa priča o ljubavi u ratu a mi odmah digli halabuku. Kao da je važno ko je u filmu zločinac a ko žrtva, pa to je umetnost. Pokušala je to pre nekoliko dana srpskim novinarima da objasni i sama rediteljka filma „U zemlji krvi i meda“ Anđelina Džoli... Ma ne, nisam ja protiv Republike Srpske, vi Srbi ste opet nešto pogrešno shvatili, ja sam sasvim slučajno odlučila da snimim jubilarni, 750. holivudski film u kom su Srbi zločinci. A iz Sarajeva i Vašingtona mi niko nije podmetnuo nikakvu priču, sve sam ja to sama osmislila. Znate već kako sam dobra, poštena i talentovana, a znate i da dobro poznajem situaciju u Boliviji, mislim Bosni i Hondurasu, ma svejedno...

Realno, od Anđe ništa drugo nismo ni mogli da očekujemo nego pokušaj da nas još jednom napravi budalama nakon što nas je ocrnila u svom filmu. Zar je moguće da Srbi više veruju sebi nego meni, pita se Anđa ovih dana, i zivka svoje poltrone sa ovih prostora da stanu u odbranu nje i njenog „umetničkog" dela. Sudeći po izjavama u medijima, poltroni su i dalje dobro plaćeni. Ipak, sve to ne treba mnogo da tangira Srbe u Republici Srpskoj, Srbiji i širom sveta. U Holivudu je izmišljeno i već zaboravljeno toliko „svinjarija" o Srbima, pa ništa. Mi smo i dalje ovde, čvrsto stojimo na svojoj zemlji, svesni sebe i svoje tradicije. Tako će i ostati, koliko god to smetalo Anđelini Džoli, Beloj kući, Briselu ili raji iz Sarajeva.

Istina, obične ljude u RS boli činjenica što ih svuda u svetu blate razni „umetnici", poltroni i plaćenici. Ali, kada bi malo više znali o samoj Anđelini Džoli bilo bi im lakše, čak bi shvatili da je dobro što ih ona blati, jer to može samo da znači da smo mi ovde savršeno normalni. Recimo, u Anđinoj biografiji stoji da je kao mala želela da bude direktor pogrebnog preduzeća ili mrtvač nice i da ima interesovanje za morbidnim. Kao dete je imala zmije i guštere kao kućne ljubimce, javno se deklariše da je biseksualac, odnosno da voli i muškarce i žene. Po celom telu ima 20-ak tetovaža, od kojih je jedna japanski znak za smrt. O tome šta sve uzima da joj bude „dobro" da i ne govorimo. E, moj Ban Ki Mune, koga sve Ujedinjene nacije uzimaju za svoje ambasadore. Kod nas lekari takve smeštaju u specijalizovane medicinske ustanove.