10. 02. 2012

Svet i mi - Brano Miljuš

U arenu velikih ulazi se samo s jakom diplomatijom!

Svet se ubrzano menja, iako to ne izgleda na prvi pogled tako. Za površne analitičare dvostruki veto Kine i Rusije na rezoluciju Saveta bezbednosti UN o Siriji samo je odgodio napredovanje arapskog proleća prema Dalekom istoku.

Ako reflektore naše analize dublje usmerimo prema ovom ne tako čestom diplomatskom činu, videćemo jasnije da je pokušaj usvajanja rezolucije imao ambicioznije planove Zapada, kao projekat da se u poznoj epohi globalizma i njegove ekonomsko-političke dominacije obezbedi dominantniji nastavak primata i smišljeni plan da se uspori naglo uzdizanje Kine u rang do vodeće svetske sile i osujeti umnoženi rast strateškog značaja njenog sada već evidentno potencijalnog partnera - Rusije. Neposredno pred glasanje o sirijskoj rezoluciji u Savetu bezbednosti UN, američki senator Džon Mekejn je zapretio zameniku kineskog ministra inostranih poslova: „Svima sam rekao, kažem i vama, arapsko proleće stiže i u Kinu." A Putinu je za vikend napisao na svom nalogu na Tviteru: „Dragi Vlad, arapsko proleće već kuca na tvoj prozor." Bio je to pokušaj da se diplomatskim zastrašivanjem primeni već oprobana strategija SAD, tzv. paks amerikana, primenjen u arapskim zemljama, što je samo sofisticirani izraz za arhaični oblik dominacije - zavadi pa vladaj.

Nije li u prošlonedeljnoj poseti Kini nemačka kancelarka Angela Merkel pokušala identičnu mantru na susretu koji je tražila sa kritičarima režima u Pekingu, stavljajući tako do znanja dokle idu granice nemačko-kineskog razumevanja i saradnje, dakle do linije kontrole i nadgledanja društveno-političkog razvoja u regionu sa direktnim uticajem na raspodelu energetskih resursa, a tako bi se jedino mogao usporiti napredak kineske privrede. Ali ako je Kina stavljena pred veliki izazov, ništa manje nije bila prozvana ni Rusija. Moskva je naprosto morala da reaguje kako bi, nakon Egipta i Libije, obezbedila poslednje preostalo političko-strateško uporište u naftnoj regiji sveta. I dok učesnici međunarodne Bezbednosne konferencije u Minhenu procenjuju da je Moskva svojim držanjem na Savetu bezbednosti sebi već obezbedila nastavak još većeg uticaja u Siriji, Putin ide korak dalje, pa kao ruski premijer i predsednički kandidat Rusije u autorskom tekstu za list „Komersant" iznosi dalju viziju funkcionalne demokratske države, koja služi javnom interesu i predlaže da parlament raspravlja o svakoj inicijativi koja skupi više od 100.000 potpisa na internetu. Tako je Putin izrazio uverenje da „internet demokratija" treba da bude uklopljena u društvene tokove razvoja institucija direktne referendumske demokratizacije i to tako „da je potrebno potpuno otkriti informacije o radu vladinih organa i lokalne samouprave i ponuditi ih građanima putem internet sajtova". Kako su tek održani mitinzi vlasti i opozicije samo potvrda konfliktnog društva i u Rusiji (kuca se na otvorena vrata), napred iznesena Putinova razmišljanja o internet-demokratiji predstavljaju samo najavu još većih promena u društvu nego što su one već viđene 90-ih godina njegove vladavine, jer su zanemareni interesi običnih ljudi, a „civilno društvo postalo je mnogo zrelije, aktivnije i odgovornije".

A „obični" ogorčeni ljudi, od Madrida preko Atine, sve do „okupatora" Volstrita, takođe ne traže ukidanje, već reformu kapitalizma, da bi on postao humaniji nego što jeste. Njihovim težnjama najbliži je evropski model „države blagostanja". To što je on sada u najvećoj krizi zbog nedovoljne političke integrisanosti i pomanjkanja finansijske odgovornosti niza njenih članica samo je dokaz da tranzicija zahvata i naše uzore.

A mi nikako da pravovremeno izvučemo pouke iz svetskih kretanja i šireg okruženja. Dok visokooktanski Vuk Jeremić, bez obzira na paprenu cenu u susednoj Srbiji, pokušava da Srbiji i sebi obezbedi prestižno mesto predsedavajućeg narednog zasedanja Generalne skupštine UN, naše Predsedništvo BiH se sprema ponovo, kao i u slučaju izbora Palestine u UN, na javno demonstriranje ne zajedničke spoljne politike, jer bi u tom slučaju podržalo kandidata zemlje koja nas je podržala u izboru za člana Saveta bezbednosti, nego demonstraciju partiokratske spoljne politike, po principu - „glasaj kako ti kaže stranačka centrala". A to je već viđeno nebrojeno puta na primeru izvođača radova, niskooktanskog ministra spoljnih poslova BiH Svena Alkalaja, koji ni prošle sedmice nije otišao na važan sastanak ministara spoljnih poslova zemalja članica Procesa saradnje u jugoistočnoj Evropi, gde su bili važni učesnici uključujući i ministra spoljnih poslova Turske Ahmeta Davutoglua, samo zato što se sastanak održavao u Beogradu.

Od Bizmarka, do Gromika i Kisindžera, diplomatija je uvek bila umetnost mogućeg iza kojeg stoji ogromna količina profesionalnog znanja, iskustva, analitike i moći predviđanja. U BiH već dugo nije tako. Važnije je biti član vladajuće stranke nego odgovarajuće obrazovanje, znanje i poznavanje tehnika diplomatije. Uputnije je biti poslušan i ponizan prema kabinetu predsednika, nego profesionalno analizirati politiku svoje ili strane zemlje kako bi se definisali interesi i utvrdili putevi njihovog ostvarivanja. U takvom stanju Sven Alkalaj, nažalost, ostavlja Ministarstvo spoljnih poslova BiH, u kome Republika Srpska nedovoljno i neadekvatno participira i unutar zemlje i vani u stalnim predstavništvima. Pred Zlatkom Lagumdžijom je veliki izazov. Niti ga u kritikama treba štedeti ako bude vukao pogrešne poteze, niti mu iz RS treba dati ponizne i pokorne saradnike. Naprotiv. Naš veliki interes je u pitanju. A najveći je da se nikada više ne posvađamo kao što smo se svađali 90-ih godina, jer će onda vladati drugi, koji će takvu svađu neprestano pothranjivati, (paks amerikana) kako bi se instalisali i ostali što duže na vlasti. Zato je diplomatija izuzetno važna za male zemlje kao što je i BiH, pa još ako se profesionalno i umno vodi, otvara izuzetnu šansu da svoje ciljeve ostvare u napred analiziranoj globalnoj areni velikih.