Banjaluka na filmskoj traci pre 100 godina!

Banjaluka na filmskoj traci pre 100 godina!

28.06.2014.Ažurirano: 28.06.2014.
Početkom dvadesetog veka, snimatelji "naoružani" filmskim kamerama bili su prava retkost na ovim područjima, ali su ih putevi ponekad donosili ovuda u potrazi za prizorima nepoznatih prirodnih i kulturnih znamenitosti, kojih je bila željna evropska publika.

Prve filmske kadrove na prostoru BiH napravio je 1898. u oktobru vlasnik putujućeg kinematografa Franc Jozef Oeser u Sarajevu, kada je gostujući snimio, a zatim ih i kratkotrajno prikazivao kao kratku filmsku storiju pod nazivom "Novi sarajevski snimci". Vrlo je verovatno da je te godine i u nekim drugim mestima u BiH takođe snimao, o čemu za sada ne postoje podaci.

Početkom dvadesetog veka retki filmski snimatelji uglavnom su bili preokupirani snimanjima osmanske arhitekture, tvrđava, starih gradova i mostova, ali su znatnu pažnju usmeravali i prema etnografskim motivima, snimajući lokalne običaje i narodne nošnje svih konfesija.

Od sačuvanih filmskih i propagandnih materijala vidljivo je da su omiljene lokacije prvih filmskih snimatelja bili gradovi poznati po karakterističnoj orijentalnoj arhitekturi - Sarajevo, Mostar, Travnik i posebno Jajce zbog vodopada i strmog kanjona reke Vrbas koji je ovaj grad povezivao sa Banjalukom.

Najstariji filmski materijali Jajca nastali su 1912. od strane snimatelja francuskog preduzeća "Eclipse" koji su korišteni u filmu "U austrijskim krajevima Balkana: Bosna", a godinu dana kasnije filmovaće ga i snimatelji austrijskog "Welt filma" (film je sačuvan i može se pogledati na Jutjub kanalu).

Pripreme snimanja

Ali, ova retka filmska snimanja bila su inicirana isključivo od strane inostranih firmi, dok okupaciona vlast nije previše pažnje pridavala filmskim aktivnostima. U to vreme pojavljuju se i prvi jednostavni oblici turizma (tzv. ekskurzije) manjih grupica turista u potrazi za egzotičnim i još uvek slabo poznatim lepotama Bosne i Hercegovine. Okupacione vlasti ubrzo su shvatile da je film idealno sredstvo za efikasnu promociju kulturno-istorijskih i prirodnih retkosti, pa tako dolazi do ideje da se napravi veliki turistički film u kome bi bio filmski snimljen najveći deo teritorije BiH.

Kod priprema ovog ambicioznog projekta akcenat je stavljen na orijentalnu arhitekturu i običaje ljudi koji naseljavaju Bosnu i Hercegovinu, što jasno navodi i Zemaljska vlada u Sarajevu u jednoj prepisci sa Zajedničkim ministarstvom finansija u Beču koje je iniciralo i dogovaralo filmsko snimanje. U tu svrhu će se snimati narodni običaji, nošnje, ples, narodne proslave, život u čaršiji i u starim turskim delovima grada, stari bosanski gospodski život, a i istorijska prošlost zemlje (ruševine, zamkovi, grobovi bogumila i slično) će se uzeti u obzir. Konačni cilj radova trebalo bi da bude predstavljanje BiH kao zemlje u najvećoj blizini velikih centara zapadnih zemalja, privlačnih krajolika i jakog orijentalnog karaktera, čija poseta zbog lake dostupnosti zapadnjačkoj publici može da bude zamena poseti Orijentu.

Robert Miler - pionir austrijskog filma
Robert Miler jedan je od najznačajnijih ranih filmadžija austrijske kinematografije, čiju karijeru možemo pratiti u dužem vremenskom periodu, sve do početka Drugog svetskog rata. Rođen je 1877. u Medlingu a u filmu se pojavljuje 1903, kada se upoznaje sa bioskopskim poslom. Vrlo brzo otvara više bioskopa, prvo u Pragu, a zatim i u Ajhenbergu, Plzenu, Gracu, Insbruku, Trstu, Lembergu, da bi od 1905. godine proširio interesovanje na Balkan i Orijent i učinio poznatom marku "Pathe" i u ovim područjima. U tom periodu se pod njegovim ličnim vođstvom otvaraju bioskopi u Zagrebu, Sarajevu, Bukureštu, Brailu i Galacu,a nešto kasnije i u Konstantinopolju, Atini i Kairu. U to vreme pariski "Pathe Freres" otvara svoju podružnicu "Pathe Freres&Co GmbH" i u Beču i ona ubrzo postaje jedna od najuticajnijih filmskih distribucija monarhije, a Miler njen direktor. Za vreme Prvog svetskog rata 1915. "Pathe Freres" prerasta u austrijsku kino-film-industriju d.o.o. "Robert Miler film", a firma se pored distribucije počinje baviti i filmskom produkcijom. Posle rata Robert Miler producira nekoliko igranih filmova (uglavnom komedija), pa tako nastaju filmovi "Vazal br. 13", "Bečki čarobni zvuci", ali i nekoliko kratkih ton-filmova (npr."Salzburg" itd). Zbog jevrejskog porekla deportovan je 27. aprila 1942. zajedno sa 1.000 jevrejskih muškaraca, žena i dece iz Beča, gde je živeo, u geto-Wlodawa. U oktobru 1942. donesena je odluka o ukidanju geta, a 5.500 Jevreja transportovano je na gubilište u Sobibor. Među njima bio je i Robert Miler, jedan od najznačajnijih austrijskih pionira filma.
Tako su tokom ovih snimanja nastali i prvi poznati filmski kadrovi Banjaluke i okoline. Za snimanje je angažovana firma "Pathe Frers" iz Beča, na čijem čelu je bio Robert Miler, koji će i sam tokom ovih snimanja stajati iza filmske kamere.

Okupacione vlasti ozbiljno su pristupile pripremama za filmsko snimanje, o čemu najbolje svedoči telegram kojim se 12. maja Leon Bilinski u ime Zajedničkog ministarstva finansija obraća Zemaljskoj vladi u Sarajevu pod oznakom "hitno", u kome navodi čak i predloge tehničkih rešenja koja će olakšati snimanja, uz sugestiju da se pomogne filmskoj ekipi na terenu
"Direktor navedenog preduzeća Miler, kao i dva operatera trebalo bi da se početkom juna upute u Bosnu, da bi prema uputstvima Zemaljske vlade mogli da snime dragocene predele.

U tu svrhu je neophodno da direktor Miler kao i njegovi pratioci u Bosanskom Brodu budu praćeni 10 do 14 dana od strane službenika Državne vlade BiH koji poznaje BiH i njene lepote. Direktor Miler se već izjasnio spremnim da poveze i svoj vlastiti automobil u Bosnu, da bi mogao da uzme u obzir i one predele gde ne postoji železnica. Na železničkim prugama, npr. na Istočnoj železnici, liniji Mostar-Sarajevo, itd. mogao bi da se namontira "osmatrački" vagon, da bi se mogli napraviti snimci u rikverc.

Ministarstvo skreće pažnju Državnoj vladi na to da je sporazum sa firmom Pathe Freres & Comp, sklopljen sa stanovišta ministarstva po krajnje povoljnim uslovima i pridaje važnost tome da se njihovim predstavnicima izađe u susret u svakom smislu, pogotovo što je njihova delatnost od velikog značaja za bosanskohercegovački turizam.

Po prijemu ovog dopisa, Zemaljska vlada je vrlo brzo reagovala i već 19. maja šalje predlog plana snimanja Zajedničkom ministarstvu finansija, koje je očigledno bilo u stalnom kontaktu sa Milerom. Po tom predlogu, program snimanja je imao 12 pravaca, koji su se poklapali sa danima snimanja (jedan dan - jedan pravac snimanja na terenu), od kojih je deseti dan snimanja predviđao snimanje na pravcu Jajce-Bočac-Banjaluka-Novi Grad. Za izradu detaljnog programa snimanja, na osnovu ovog predloga, predložen je Ćiro Truhelka, etnolog iz Zemaljskog muzeja u Sarajevu, koji će kasnije i sam aktivno učestvovati na snimanjima na pojedinim lokacijama. Zemaljska vlada je takođe dobila i saglasnost Direkcije železnica da se Mileru, pored transporta automobila, omogući i dodatni vagon na teretnim vozovima i zaustavljanje voza po potrebi na mestima interesantnim za snimanje.

Tok snimanja

Neposredno pred početak snimanja, Bilinski se obraća generalu Oskaru Poćoreku da obezbedi sve moguće uslove za Milera i njegove pomoćnike koji dolaze u Bosanski Brod, zajedno sa Milerovim ličnim automobilom koji je korišten za kretanje na svim pravcima izvan železničkih komunikacija. Istovremeno, Miler je priložio i konačni plan snimanja sa 12 pravaca kretanja, koji se delom razlikovao od prvobitnog plana, s tim da bi prvi dan snimanja započeo 9. juna (pravac Bosanski Brod-Doboj) a završni, 12. pravac - 22. juna (pravac Sokolac-Ostrožac). Po ovom predlogu, poslednji dan bi se snimale i narodne igre, po redosledu: dva narodna kola, takmičenje kamena s ramena, junačko kolo itd, bez navođenja lokacije gde bi se ta snimanja obavila.

Konačno, sa filmskim snimanjima otpočelo se po planu 9. juna u Bosanskom Brodu, uz određena odstupanja u odnosu na prvi predlog - snimanja na relaciji Bosanski Brod-Sarajevo sada su obavljena uz dodatna zaustavljanja u Doboju, Maglaju i Vranduku. Sledećeg dana nastavljeno je snimanje vožnje vozom Sarajevo-Višegrad, uz posetu Ustiprači i Višegradu. Snimanje je nastavljeno 11. juna, vožnjom automobilom na relaciji Goražde-Foča-Čajniče i Goražde-Rogatica.

Na relaciji Rogatica-Sarajevo (vožnja automobilom) snimalo se 12. juna, a sledeći celi dan u Sarajevu. Narednog dana Miler je nastavio snimanje južno od Sarajeva, na pravcu prema Konjicu, koristeći voz kao prevozno sredstvo. Iz Konjica prema Mostaru kretao se 15. juna vozom, zatim automobilom prema vrelu Bune i Stjepangradu, a 16. juna nastavio je automobilom prema Jablanici, pri tome snimajući kanjon Neretve, Ramu, Prozor, Makljen, Gornji Vakuf i Bugojno. Miler se 17. juna automobilom kretao na relaciji Bugojno-Kupres-Jajce, a 18. juna iz Jajca nastavio prema Banjaluci, snimajući Bočac, kanjon reke Vrbas i kadrove grada Banjaluke. Posle noćenja u Banjaluci, 19. juna, nastavio je automobilom prema Bosanskom Novom, Ostrošcu i Bihaću. I konačno, posle snimanja na relaciji Bihać-Cazin, Peći i Kladuša-Bihać-Plitvice, snimanja su bila završena.

Pored Milera, koji je sam bio operater sa filmskom kamerom, na snimanju filma učestvovalo je još nekoliko ljudi u različitim fazama.Veći deo snimanja na terenu pratio ga je kapetan Aleksandar Perković, inspektor Armije iz Sarajeva, i to na relacijama Višegrad, Jablanica, Blagaj, Stolac... U ime Železnica Milera je deo puta pratio turistički referent višeg komesara Železnica Josip Velc, ađutant kustosa Zemaljskog muzeja Vejsila Ćurčića. Etnografske snimke (razna kola i narodne igre) u Prozoru i Kupresu je vodio i postavio Ćiro Truhelka, a slike lova (koje bi mogle da budu velika atrakcija - kako je navedeno u finalnom izveštaju), vodio je referent lova major Laska. Po završetku snimanja, dostavljen je obiman izveštaj u kome se nalazi i detaljan spisak na četiri kucane stranice sa popisom svih snimljenih filmskih kadrova sa opisom i mestom snimanja. Iz ovog izveštaja možemo da vidimo i šta je tada snimljeno na području Banjaluke.

Na širem području Banjaluke ovom prilikom snimljeni su filmski kadrovi: tvrđava u Bočcu, visoka stena i Vrbas, kanjon Tijesno, panoramski pogled na grad, Gornji Šeher, predgrađe Banjaluke, Ferhadija džamija (2 kadra) i trapistički samostan kod Banjaluke. Interesantno je da je Banjaluka predstavljena sa relativno malim brojem kadrova, a da pri tome nije snimljena tvrđava Kastel, svakako kao jedan od najinteresantnijih kulturno-istorijskih objekata grada, čiji je jedan značajan deo istorije vezan za otomansku upravu. Srpski verski objekti i narodni običaji nisu snimani. Razloge treba tražiti u tadašnjoj klimi krajnje netrpeljivosti okupacionih vlasti prema Srbima zbog atentata na prestolonaslednika Franca Ferdinanda, što je uticalo na odsustvo bilo kakve volje za afirmacijom srpske kulture i tradicije (u detaljnom popisu svih kadrova koji je podneo Robert Miler Zemaljskoj vladi ne nalazi se nijedan filmski kadar srpskih manastira ili narodnih običaja). Tokom snimanja Banjaluke i okoline, filmska ekipa se kretala koristeći lični automobil Roberta Milera.

Sudbina filma

Početak Prvog svetskog rata prekinuo je sve aktivnosti oko distribucije i umnožavanja filma. U jednom dopisu Zajedničkog ministarstva finansija Zemaljskoj vladi u Sarajevu avgusta 1914. posle snimanja, navedeno je i koje bi to trebalo da budu aktivnosti oko plasmana filma - pošto će delatnost firme "Pathe Freres" u budućnosti bez sumnje doneti Bosni i Hercegovini veliku korist, putovanje, snimanja, proizvodnja filma i njegovo umnožavanje u boji će koštati najmanje 25.000 kruna, čije će velike izdatke snositi sama firma "Pathe Freres".

Nema podataka koliki su ukupni troškovi snimanja bili, ali na osnovu jednog izveštaja od 7. jula 1914. u kome su navedeni iznosi angažovanja pratilaca Milera na snimanju - Laska, Ćurčića i Voelca (bez Aleksandra Perkovića), troškovi goriva, ulja i pneumatika, u iznosu od 3.598 kruna - može se pretpostaviti kolika je bila ukupna cena snimanja i montaže filma, koja je vrlo verovatno bila približna 25.000 kruna, koju spominje i Zajedničko ministarstvo finansija, koje je sklapalo ugovor s Milerom i bilo sigurno upoznato i sa ukupnim budžetom snimanja.

Film je 1915. godine pustilo u promet preduzeće "Miler film" pod nazivom "Bosna i Hercegovina" sa podnaslovom "Putna studija u sedam delova". U propagandnom materijalu dati su i podaci o sadržaju "...veoma interesantni snimci Sarajeva i mnogi snimci Bezistana, planinskih pejzaža, svetkovina i narodnih nošnji, crkava, džamija, manastira..." Film je i za današnje uslove bio dosta dug, 1.460 metara ili nešto više od 52 minuta trajanja. Nije poznato da li je film i sačuvan, niti da li je ikada prikazan na prostoru Bosne i Hercegovine.

Komentari